Planinama od muzike bili su ograđeni zidovi i duboko medju njima savršeno obasjanim mrtvim svetlom lice. Gledajući okolo sa vrlo malo boje u očima koliko je razgovor dozvoljavao, povremeno izranjajući modro blede prste koji se prozirali s nečim bistrim u čaši. Zategnuvši odeću kolenom preko kolena uspravila se uz naslon nameštajući pram na uhu i u pozi crnog baroka sa visokim laktom istakla prsa. Bradom poviše da se pramen ne bi vratio odmah i spustila ruku presporo niz vrat zadržavši je kratko na kragni opipavajući rub. Senke se mešale sa dimom u spirale pred njom i svaku senku koja je prelazila preko nje dočekivala pogledom koji je očekivao pitanje. Ali je bilo nešto u vezi njenih očiju i tragedije u njima. Neki bezimeni osećaj koji je ostavljao noć bez raspoloženja, ostavljao samo jednu zamisao. Vođena time odlazila je van prateći pogledom intenzitet svetlosti na ulicama kroz stakla, vodeći je daleko, duboko i brzo. Gledajući ispod trepavica prolazila je kroz prostore koji su naglo menjali osvetljenost dok nije stigla u prostoriji sa vrlo malo svetlosti. Leđima okrenutim prema izvoru svetla izvlačila je izgužvan deo bluze a senka pred njom nestajala u tami. Nekontrolisani i brzopleti potezi pljeskom se sudarili padajući u postelji i u tom zanosu razlila rukom talas kose po jastuku. Otkrivajući sedefnu kožu pod raznim svetlostima koje su se odbijale od predmeta i ogledala pratila je dodirom razgolićeno telo po usponima, uvirima i umesto poljupca davala ugriz. Osetljiva koža je bežala pod pritiskom ruke i klizila plitkim noktima ostavljajući hladan trag odsutnog dodira. Držeći telo rukom zakačenom u naborima postelje udisala je nemirne pokrete plitkim dahom, upijajući delove tela na kojima je pogled padao i spadao. A telo se izvijalo i vajalo u rukama menjajući obline u senci i vezivalo na dodirima. I zatvorivši sve preostale svetlosti u skoro bez sudbine trenutku upila je bezimeni osećaj ispunjena živim svetlostima dok se negde daleko van dubokih senki osećaj gubio rastavljen na talase ostavivši stisak u kosi koji je lagano slabio,... Ležeći, gledala je okrenut svet obasjan bojom svetlosti koja se probijala u očima kroz kosu praveći šare finim potezima po srcu nespojene kovrdže četkice.

Lome taj led toliko dugo pod sunčanim oblacima svaki put kad se zatalasa trava ili zacvrkuću bića u vetru, osećali se bolje van iako izgledali čudno unutra. Ovaj put drukčijom kosom i puni snage osećali su više nego što su dozvoljavali a osećali su to teško jer su bili prepuni emotivnih anomalija i boleština pa se i ljubav tako reflektovala i ponekom pristajala. Ali zaista ni anđeli više nisu znali šta da urade jer se od toliko fantazije više od realnosti ostvarivalo tužnim bojama i pesmama i njihovim govorom koji je sve više gutao tačke. Sem rečima kojim je i ovako teško reći još i pogoditi pravi čas pa su čekali da se poslože i zbog toga im bežalo mesto u razgovoru a za prave reči uvek bilo kasno. Ali su ipak pružali <3 vešto prstima na spajane delove gubeći se u očima dok ih taj neko ne izvuče van i dečjim smehom ostavi daleko negde a oni razumevali s licem kad ribice u plićaku golicaju noge. Ostajali su kao likovi koji se gube u predelu gledajući ga unatrag, gledajući sigurni iza prozora neke visine koje su tražile strah od njih i na stolu prinosili tanjir sa pola snage tako da zatitra. Vukli su noge nimalo umorni, padali u krevet kao ranjeni i tako zaspu misleći slično snu. Tek tamo su reakcije i motivi nasilno spajani sa uzrocima i njihove slabosti koje nevidljivo iskaču pred drugima i svaka ljubav nezaustavljivo okrutno retrospektuje jer su mogli i radili sve samo da ne idu tu, da ne diraju to, i nikad baš nigde ne pripadati. Ništa što jedno bistro jutro u svetu začarano novim izgledom ne može okrepiti, ništa kao odustajanje. Dodavali su ukus svom stilu iako su ga učili na raštimovanom klaviru izgledali su baš lepo na njihov način i takvi se uvek negde vraćali zavisno od jačine nostalgije mesta. I onda bi slučajno naišli na takvu osobu razdvojenim telom od srca, ali ovog puta nemali šta da polome, iako to što osećali bude ljutše posle, nije važno jer bi samo jedan osećaj nje mogao izbrisati sve to gore.

Kapi na zamagljenom prozoru ruše reči ispisane magličastim glasom,... Neka bude jednostavno, tako da sve nastavi svojim tokom, iako predugo ide tako. U prazninama, ponekim suncem u mraku vezanih očiju, klaviram pa pogađam osećaj, i misao zakačinje kao po udicama i do površine nikad ne dopre. I prejaka ljubav kao i svaka povreda od nje zna da zaboli i to nemilosrdno surovo, okrutno da i kraj kad prođe, onaj trenutak nešto nakon pesme, ostane refren. Pa se teško uklapam u rutinu pod takvim oblacima, i sudaram sa svakim vezanih oči, čitam oblake hodajući u formalnom razgovoru, kradem ukrađenu ljubav i razmišljam kako je bar neki način korišćenja života. Ali se osećam kao običan davalac krvi koju može svako da prihvati a ja eto nijednu. Odatle čitajući tako extraktovane kapi zakaplju u vezanim očima kao na staklu sporo, još se i poklope sa nekim ko tako najbolje vidi, a u slučajnosti ne smem da verujem. I poremeti onaj jednostavan tok, sve se po prvi put dešava. Mesta, predeli dobiju drugi izgled kao pred kišu, zvuci proizvode šum kiše i reči rasipaju brzo i nemerljivo baš kao kiša. Remeti zrak da sva ostala svetla sjaje, ulice vode kao ka izvoru muzike, svačiji plod mašte i prljava reč staje savršeno, i tako dalje od znanja. Ne više ni manje lepo za nekog ko traži nekog vezanih očiju vezanim očima pod golim kožama zaglavljenih kišobrana. Gledajući povezima jedno u drugom, stranci i prema sebi dok se ne otkriju kao dodirima kroz, crtež, notu, tekst ili srču, krš, lom,..., akordima po telu kao prstima na instrumentu dok se uklapaju, uvek nove prve i poslednje melodije. Samo dok spada povez očima sa sredinom pomračenog meseca u znaku vodolije, donekle podseti na kišu kad je sve ostalo oluja i nevreme.

Prazno nebo nad juten krevetom, obrisano lošim danom od lepog sna. Prilazim u odrazu prozora od drugog prozora okrenut leđima preko napadalih listova, pisama i nota, i svet u njemu shvatam na bilo koji od njegovih značenja. Dan počne i završi snom i postoji kao nezavršena i ne započeta priča. Samo sredina neba, bez kontura i padavina, bez boje ni senki. Ljudi upadaju gluvim koracima na trotoaru pravljenom za dvoje, bez lica gledajući belim u oku, pričajući udišućim govorom. Reč po reč u svakom koraku po jedna nota kao osećaj koji radi kao i svaki drugi proces u svetu, sunce, kiša,... Svetliji i tamniji tonovi odeće koja ležeći i viseći ukomponuju ukus u obliku godine ali u pregledanoj sobi odavno dva i deset po isteklom grigorijanskom kalendaru. I nigde sadašnjost samo sećanja iz prošlosti, iz budućnost, iz sveta ako je san primarni život. Kazaljke se poklope u pravom trenu i misao o njoj koja uz to sledi ne razdvaja dan od noći, ni san od jave, živi kao zaraženo platno bojom u njenom obliku. Divna agonija u konstelaciji izobilja i nečiji vrisak iznutra me odvrati dole na ulici dovoljno od podešene muzike da se čuje iz spolja. Prstima krijući usne i oči trepavicama, dve tri note u samo nekoliko koraka zaglavljeno između godišta jer je nijedan od ponuđenih odgovora. Granice su ostale predaleko od predugo sklopljenih oči, od previše sna, previše noći i mraka, a svet izgrađen od napuštenih iluzija samo da ga učine manje lepim i da bude daleko od savršenog. Kazaljke se ipak poklope u pravom trenu, obuhvate još jednom tuge, suze, rastanke i na kraju sebe. Odmah zatim i nju, u retkom džemperu dok ispija miris zajedno sa napitkom u tišini, koristeći oslobođen zrak sa prozora u svojim trepavicama. U različitim čarapama osmehom koji kreće sa jednog kraja usne i velikom šoljicom u rukama držeći je kao da je slomljena. I svojim sklopljenim očima spašava svet, jer ume da se ljubi a da ne uplaši san.

Kaže da svaka misao skrene ka jednoj i da svaka muzika slije u jednu i da često odluta tako odsutno bez svog znanja. I kako misao postane osetljiva i na njih odreaguje neprimetnim potezom tela, kao slučajno. Da dodiri ostanu kao trag koji telo apsorbuje pod kožom i dugo posle žive na tom mestu. Priča o leptirima, njenom fetišu mašte, kao najstvarnijoj kreaciji, oni najbolje komponuju boje, pune svet ali su plašljivi kao san. Beže od oblaka na vedrim čistinama i priča kako je to sve jedna melodija svirana različitim instrumentima, kao vino pravljeno od druge sorte grožđa koje svejedno opija. Probudi se i postane neko drugi sa istim tajnama koje treba nekako sačuvati. Ali u njihovoj pratnji ljudi dobiju značaj, prevagnu tas ljubavi i naruše prestabilarnu ravnotežu. Samo što malo njih zna da leptiri ne mogu skupiti krila. I tihe oluje kao violončelo žice ih mogu odneti i iscepati papirna krila. To joj je kao način starenja neki pojmovi kao mašta dobiju drugi naziv. Muzika se ne čuje isto i bude predaleko od svega tog da bi bila njihov deo. Tas tuge ponovo potone duboko i osećaj tuge bude jači od ljubavi. Kao sva iskorišćena sreća koliko i odeće ostalo sa crvenom bojom. I toliko manje leptira,...

Budim se obično, u slabom preizlomljenom svetlu. Ptice proliću prozor i ustajem po običaju ne probuđen do kraja. Nešto se dešavalo napolju, hladno sunce se probijalo kroz oblake a senke oblaka su kao kitovi plovili zemljom. Dodirivali me duhovi na ulici kao vetar provlačili se kroz rukav i nestajali sa belim dahom. Glasovi se prenosili kroz tunele do mene i znao sam da je od nje. I ljudi me usmeravaju pogledom ka svakodnevnom poslu za šta moram biti budan ali je sretnem kako ide nasuprot svima, sakrije oči zrakom sunca i uspori vreme do zaustavljanja,... ali me gomila maski i upitnika odvedu dalje. I nalazim je kao odgovor u svakom pitanju i onda tražim u drugim ljudima i onu muziku koja je s njom otišla. Zaustavljam pogrešne ljude, okrećem se za sobom ali je nema. Samo ona bude dovoljno stvarna oko mene kad tako promeni dan. Jer se izgubim u ovom svetu, i budem ubijen od zabluda. I onda nežno priđe izvuče prste iz rukava i spusti ruke s leđa na mene. Ali mi nestane samo što poželim da je dodirnem. I pratim je dugo po zvuku kroz hodnike i ulice do predvorja sa ružama. Unutra posipa latice belih ruža kao perje po krevetu pruža ruku i kaže: brzo, pre nego se sutra pojavi...

Izgledaće lepše u mislima ako ne objasnim ne opišem neće biti nereda iznutra iako se neće videti osim za tamo specijalno nekog ko uživa u hladnoći i kao oni nikad ne stoji kraj vatre nikad ne čitaju iz zarđalih ogledala što ne rade i nikad nisu pustali svetlost iz tame pa nečitano leži zaklopljeno mrakom bez korica tamo su samo zajedno mogli da pobegnu a sami nikad i dok se slika ne smiri nemirnim trčećim pogledom negde na hladnoj obali sa prigušenom muzikom od pitomih grmljavina gde su pisali melodične stihove na peščanoj hartiji a voda vetar i stopala brisali tek tad su se upoznali spoznali sebe prema odnosu među njima ipak se gubili dok ne naiđu jedno na drugo ne pronađu sebe ponovo povlačilo se kao senka i to se pokazivalo na mesta gde prazna akustična soba propušta san ali probije ponovo tačno u dva jedan četri četri otvara krila nudi sebe sem svojih reči i otkriva tajne koje sam i od sebe krio samo znam da je napolju bilo hladno ljuljaške se same ljuljale sedeli su kraj nje nekako nikad nedovoljno daleko ali to nije bio pogled u njenim očima niti oči vide dok sijaju on se selio putem tuđih osećaja prelazio sa jednog na drugi kao sa pesmom dok ne dođe do nje (pravog osećaja) i odatle gledali svoje nedelje iz budućnosti i bez greške živeli u sadašnjici u trenutku kad nisu zajedno predvorje ostane prazno pusto kao da nikad nikog nije bilo dotle izgube mnogo nevolja i promaše mnogo ciljeva sve dok dobro ne zahladni i pređu u drugu sferu kao kroz ulicu kroz noćnu moru kad je teško pokazati nekom osećaj umesto slova i glasa zato je on volio njenu vezanu kosu samo da bi je razvezao a ona da upliće prste na nogama i isto kao u nekom od prošlih neizbrojanih doba gde ljubav vodi daleko ispred svega dodirivali mesec na vodi a noćni leptiri dolazili i odlazili od nikuda jer kad ona menja svet to izgleda hladno jer su za plavo hladno srce potrebni hladni prsti leden dah i  neobične istine iz sna kao izgubljena pisma govore kako sve to proleti ispred oči kad ljubav umre sporo brzo i ponekad do kraja pa su spašavali jedno drugo ujutru iz sna i previše upletenog ćebeta pustali hladan vazduh u telo i lišće u sobu oživljavali prikačene slike označene zvezdicom sa pratećim objašnjenjem a u kosi nosili vetar lišće kišu sneg.

Jednom je probala tu drogu i nije postala zavisnik, dejstvo samo nije prestalo. S tim živi na lepšem delu sveta, u njenim očima odsijavaju talasi i čine ga drugčijim u njenom pogledu. Svaki odsjaj obnavlja konstantni prvi put sa jesen žutom bojom i sve izmeni za tu meru. Kad se probudi odmah počinje oponašati sebe iz sna tako da se uvek sretne s tim. I kad govori izgovara reči tek poljubljenim usnama jer ima presladak ukus za slatko i uz malo reči kaže mnogo i zbog svojih čitljivih oči i brzih trepavica. Ima sposobnost da prepozna materiju jedinstvenu po skupini osećaja posebnu za svakog i boje koje se dodiruju i slažu u skladu, njeno mesto je uređeno po strukturi tih himera i biljkama koje donose sreću. Družila se s takvim narkomanima i droga se tetovirala po telu i nestajala pod kožom, ali su pili iz hladnih čaša i brzo se ohlade izgube boju i nestanu pred njom. Jer kad zna da će pogrešiti i biti još jedna čudna ljubav ipak je iz ljubavi uvek bio dobar razlog za greške. Rastavlja s'n a heja, s'n deja skupljene slovima retkih osećaja gledajući kako se niko ne pojavljuje više tamo i likovi nikad ne pokrenu. I kad izgleda da je otišlo pojavi se blizu baš kraj uha i žmureći je pronađe jer drogu nosi u sebi svuda. Ukusom poplavljenog sunca u vodi koje daje i samo daje svoje natopljene zrake. Vođena time kroz mesta raznih zvukova nalik muzici čiji se instrumenti po blizini rastavljaju volela je snagom droge i to nije uvek bilo uzalud, nije stalno privid nekad se svetovi sjedine, a to je svaki put kad se vrati doba sa jesen žutom bojom sećanja.

Voz je lagano krenuo ali je izgledalo kao da svet odlazi a ona stoji u mestu gledajući ga nepomično u vozu. To je sputavalo razum gledajući unapred onako kako nije htela, i to je pravilo veliku buku kad su točkovi stajali. Kao u vodi prigušenog zvuka to je na mesto njenih ambicija planiralo događaje kao u kalendaru.

Tamo je grešila i drveće sve više zaklanjalo pogled. Sećanja je bilo dovoljno da preuzmu razum ali je ona to namerno kvarila sa drugima dok razdvojenost konačno ne izleči. I trošila osećaje na sastav imena krstićem zaljubljivala se neznajući da nedostaje. To je sporo umiralo, ali kad je jednom ovladala čulom poljupca, osećala prazna tela i onda znanjem nije mogla da vlada. Već u sledećem datumu ona prihvata ples i dozvoljava da upletu prste naopačke iako time rizikuje da se zaljubi. Pratila je i on je vodio ali samo do mesta gde snovi otkrivaju tajne. Zatim u raznim halama sa maglovitim podom i mračnim uglovima, drvenim odajama sa drvenim stolicama, sečena ogledala u kojima je viđala sebe kraj ne baš prirodnih bića. Izgledalo je ispravno na trenutke ali joj nisu želeli ljubav, i to je lomilo srce. Fotografije su joj hvatale glas bez njihovog pogleda, odlazili su dalje, opet i opet, i još jednom previše puta dok nije ostala bez osećaja, i odatle je počela da ostavlja. Jesen uvek brzo dođe jer izroni u svakom kišnom danu, ogroman datum u svakom danu kad zalazak podseća na zoru neobične svetlosti i mogu se primetiti odsjajevi na kišnom cveću nigde takve crvene boje. Na taj datum ne može staviti ništa sem njegove ruke koje su zajedno sa njenim prale mešano jesenje voće što je plutalo u zdeli. To je oživljavalo srce pa je pokušala da bar neki datum bude bolji, pokušavala za nekom vrstom čiste ljubavi. Ali tad se već plašila da mora dati srce za tako nešto jer ne postoji drugi način,... kako uostalom zaljubiti nekog slomljenim srcem? Dotle je to nestalo i događaji su prestali. Voz je pristizao sa svetom ona se vratila svom datumu i sve se to izbrisalo kad je voz stao.

Na kraju svakog godišnjeg doba zna da bude vetrovito pa priče potpirem kamenjem, umotavam ih kao da krijem kamen u hartiji. Studije, dokazi, činjenice o ljubavi i fenomenu usporavanja vremena nazidani po lepom vremenu. Ali ne vredi, keks nikad ne pukne gde želim, pa te možda nađem ako ne tražim uopšte, jer ne vredi i teško je, ne idu reči, priča ne želi biti ispričana, pitaju me - gde ti je neko?... Nekako bilo šta u vezi s tim seče, zaljubljeni parovi, zagrljeni, dodiri, i samo mučim sebe oštrim parčićima razbijene ljubavi, to je prva stvar koju pomislim. Sve druge su izgubljene u zabludi, egoizmu i naivnoj pohlepi. Nestaje i vraća se sa delom srca što je ostavio trag čaše na stolu, lep i surov. Kao mačji deveti život bez sreće prolazi vreme između nas a godine samo listanje bez ljubavi, tužna ljubav na otvorenom zidu u oluji i nevremenu hladne hartije, hladne mokre hartije. Govore mi to rukama kao da ne misle ne valja ako u ljubavi ne ostaneš zauvek, prosto bole nestalne oči i mlake ruke sa ostacima crnog laka na noktima ta ljubav nikad nije i u mojoj priči. Lako je to prepustiti tihom bolu ali će se čuti kad sva buka nestane, kad ruka traži nekog pored i ostane prazan zagrljaj, rečju:

gladnovremeizprazninenasredinitelazarobljenonoćulovizagrljajsklupčanojerfalijošjedanparruku. Znam, kako kad i kako za kog ja ipak tražim nešto dovoljno jače od toga jer se gubim kad izgledam kao duh za sebe i druge ponekad. Kad zakoračim napolje u novi dan znam gde ću otići jer je mizerija nezaobilazno mesto u nekom dobu života, ipak ne želim prekinuti iako mi priču tone u mrak. Možda još to da ponekad propadne dobar mrak i padnem prebrzo u san, udarim jako u dno i počnem da sanjam taj osećaj kao pustinju površine mora. Tu prekidam ali se osećaj provuče na javi i neću zaspati mada želim. Nekad sam luda i čekam da svane, nekad noćima pišem i crtam u mraku da to više ne sanjam. Dobro je spavati, ne sanjati, ne osećati jer ne mogu dalje od tih zidova, zato ti ne trebaju dobre reči, ni glas, ne moraš se ni truditi, samo postoji.